„У зону оружаног сукоба, која је почињала од насеља Џава, стигли смо 9. августа. Дошли смо у саставу Евроазијске хуманитарне мисије као добровољци.
     
     Када улазиш у Јужну Осетију, прво прођеш кроз многа села, па тек онда стижеш у насеље Џава, од кога се на 15-20 минута вожње кроз грузинску енклаву налази град Цхинвал. Када смо тамо стигли, оружани сукоб је био у пуном јеку. Просто је неописиво оно што смо видели и чему смо били сведоци. Цхинвал је био практично уништен, мислим око седамдесет одсто града. Грузини су већ током читавог дана тамо газдовали, премда су званична гласила саопштила да је уништена свака десета зграда. Градић Цхинвал је типичан јужни град с узаним уличицама, ушореним кућама, где су дрвене куће као прилепљене једна уз другу. Новоградњи са 4 или 8 спратова има јако мало. И ето, с лица земље су збрисане читаве четврти, укључујући јавне зграде, Дом владе, универзитет, хотел.
     
     Грузински тенкови су у град ушли под покровом тамне јужне ноћи, у 23 сата и 30 минута 7. августа. Изразито фашистички поступак: у граду је било тихо, сви су се одмарали. Немилосрдна ватра, чак и из ваздуха, отворена је на људе који су мирно спавали. Пројектили су са свих страна стизали. Агресори су против цивилног становништва применили оружје као што је систем „Град“, који се по Међународном споразуму не сме примењивати у насељима, већ само на војне или стратешки важне објекте.
     
     Избезумљени од изненађења и страха, људи су истрчавали из кућа, ужаснуто се врзмали тамо-амо, покушавајући да се спасу од ураганске ватре пројектила који су са свих страна летели, од шрапнела и ватре која је прелазила с једне куће на другу. Људи су неодевени истрчавали на улицу, покушавајући да се негде сакрију од неминовне смрти која их је одасвуд стизала. Грузински тенкови нису никога штедели, ни старце, ни труднице, ни децу. На њих су пуцали из непосредне близине, ловили их када би покушали да се негде сакрију. Локални житељи су нам причали да су видели како је једна породица, истрчавши из запаљене куће, брзо села у аутомобил, покушавајући да оде, али их је грузински тенк намерно прегазио, смрвивши аутомобил. Видели смо тај згњечени аутомобил с лешевима…
     
     Локални житељи су такође причали како су грузински војници упали у једну кућу где су биле мајка и кћерка, обе заредом силовали пред очима оне друге, а онда су пред очима кћерке мајци одрубили главу, а потом убили и кћерку“.
     
     Питање: Па ко је то чинио таква зверства, нису то ваљда били нормални војници, припадници грузинског народа?
     
     „Мислим да нису. Премда се причало да су грузинске момке малтене по улицама ловили и одвлачили у војни одсек, претећи им затворском казном од 10 година. Углавном су то били плаћеници из разних држава, међу којима је било чак и црнаца.
     
     Наравно, било је и дрогираних гадова. Њих су америчке специјалне службе унапред припремале за такво нешто. Било је међу њима и украјинских националиста који су се истицали посебном суровошћу и зверствима. Када сам рекла да сам из Кијева, Осетини само што нису попадали у несвест, морала сам да им објашњавам зашто сам ту, са њима. Што се тиче Украјине, она је потпуно подржала Грузију, како оружјем, тако и људством. То су били и тенкисти, и снајперисти, и пешадија.
     
     Град су једна за другом засипале авионске бомбе, свугде унаоколо се распрскавајући, град је пламтео у пожару, а још су га и тенковима у буквалном смислу пеглали. Људе и све на шта би наишли газили су тенковима, пуцали за њима, да не побегну. Људи су покушавали да побегну у планине Зарским путем, али нису могли, пошто су их просто вребали да на њих отворе ватру, никог не штедећи. У тај покољ је доспевало све што се кретало или макар мрдало… Просто су их безосећајно гњечили тенковима, тако да је смрскана тела било немогуће објединити у једну целину… Познате су нам језиве методе обрачуна са цивилним становништвом… А они људи који су успели да се снађу, пошто то није први рат у Јужној Осетији, посакривали су се у подрумима. Војници су тумарали наоколо по подрумима, тражећи скривене људе, а када би их пронашли, заливали су подруме водом тако да су људи, да се не би удавили, морали да се попењу горе, где су их дочекивали и немилосрдно стрељали.
     
     Што се тиче људских жртава, још увек нема тачних званичних података о погинулима у Цхинвалу, пошто су многи нестали. Тешко је рећи колико је људи побијено, али кажу да их је негде око две хиљаде. Јерменска и јеврејска четврт су сасвим уништене.
     
     Ма шта причала страна гласила и проамерички настројени кругови да је то наводно Русија напала Грузију, све су то којештарије.
     
     Националну припадност смо потом видели по документима нађеним на лешевима. Међу лешевима је било чак и црнаца.
     
     Јединице руских миротвораца су ушле у Цхинвал и очистиле град од агресора. Први је у град ушао чеченски батаљон „Исток“ који је напредовао преко града Гори. Треба истаћи да су Грузини, чим су руски мировњаци ушли у Цхинвал, сместа почели да беже, побацавши оружје и посакривавши се којекуда. Сада су се већ они сакривали у подрумима. Издата је наредба да се униште. Али су многе заробили да их потом размене за Осетине.
     
     Што се тиче погинулих с грузинске стране, током три дана масовног бомбардовања их се јако много накупило. Лешеви војника су свугде лежали, а није имао ко да их сахрани. Била је врућина, лешеви су се распадали и смрдели, па су их одвозили изван града. Званични Тбилиси је одбио да покупи лешеве. Многи лешеви су читавих недељу дана лежали, чекајући када ће Грузија благоизволети да их одвезе у домовину, али је грузинска страна одбила да сахрањује своје војнике. Видела сам како су их паковали у целофанске вреће и одвозили.
     
     У граду није било ни струје, ни телефонске везе, ни воде, ни хране. Милошћу Божјом смо успели да нађемо случајно неоштећен рачунар, довезли смо свој генератор, и тако смо имали могућност да нешто саопштимо, јавимо неку вест о себи.
     
     Неке заробљенике су разменили. Друге смо под претњом аутомата натерали да очисте једну зграду. Очистили су приземље и два спрата. Сви су били тенкисти, а такође резервисти, које су успели да ухвате.
     
     Што се тиче погинулих Руса, јављено је да су 64 особе погинуле. Али, по нашој рачуници, и како причају локални Осетини, много их је више погинуло. Губици Грузије износе око 7 хиљада.
     
     Када су Грузини кренули на Цхинвал, успут су уништили 10 осетинских села. Осветили су им се уништивши грузинску енклаву, то је неколико села код Цхинвала. Сада тамо раде булдожери, чистећи последице отварања ватре. На том месту градоначелник Москве Лушков планира да подигне Московски стамбени блок. Било је и смешних случајева. Тенкови су, како с грузинске тако и с руске стране, били исте производње и споља се нису разликовали. Ноћу се наша тенковска колона прикључила колони других тенкова, мислећи да се крећу са својима, а то су били Грузини, који су са своје стране мислили да им је пристигло појачање. Тако смо се читаве ноћи кретали једни уз друге, сложно све до зоре, и тек кад је свануло видело се ко је ко, и грузинска колона је уништена. Цхинвал је у то време био сасвим мртав град. И још је од 19 сати уведен полицијски час. Људи су се плашили да изађу из склоништа, а ако је неко и морао да изађе по воду или још нешто, излазили су само с оружјем. Преживело становништво је седело по подрумима без воде и без хране. У прво време су мировњаци своја следовања делили са њима, док није пристигла хуманитарна помоћ.
     
     Грузини су сасвим срушили градску болницу. Лекари су се, наравно, брзо снашли, одвукавши све рањене у подрум, где су у сасвим неодговарајућим условима пружали прву помоћ, чак и оперисали.
     
     У сећање ми се урезала јако стара црква, сасвим срушена, која се не може обновити. Друга црква се делимично сачувала и њу је могуће обновити, као и полусрушену синагогу.
     
     У грузинским рововима смо проналазили јако много разног оружја, метака с ознакама САД, као и кашике, предмете свакодневног коришћења, суве оброке, такође с ознакама САД. Много напуштене оклопне технике, неексплодираних пројектила. Чечени су покупили много трофејног оружја с ознакама САД. Видели смо америчке пришивке на униформама, америчке еполете. Јако много погођених грузинских тенкова. Новинари су развукли део свега тога као сувенире.
     
     Болно је и горко гледати како су Грузини Цхинвал просто растргли, свуда унаоколо рушевине, празни прозорски отвори полусрушених кућа, свукуд расуло. Све је то јако жалосно, пошто се приближава зима, а људи немају где да живе, остали су без крова над главом уочи хладноће…“
     
     Питање: Постоји мишљење да се Русија касно умешала, као да је ишчекивала, да би показала светској заједници ко је агресор, да буде жртава, некако као да би образложила своје мешање. Испољена је извесна неодређеност.
     
     Одговор: Да, постоји код Осетина такво мишљење, зато што су за тај напад већ сви знали, а тим пре руска армија. Она је стајала код Рукског тунела. Да би тенкови миротвораца планинским путевима стигли до Цхинвала, потребно је неколико сати. Изгубљена 24 сата су показала колико су озбиљни били губици. Они мировњаци који су од самог почетка били тамо, сасвим су уништени. Свакако, да би се признала независност, потребно је да се деси геноцид. То се десило.
     
     Питање: А да ли је било озбиљних окршаја руске армије с грузинским јединицама?
     
     Одговор: Наравно, било је уличних борби. Једни су ушли с једне стране, други -- с друге у центар, и дошло је до сукоба војски. Ударали су тенковима на тенкове. Било је уличних окршаја. Командант миротвораца Анатолиј Баранкевич, Херој Русије, лично је дигао у ваздух 2 тенка. Када су Грузини бежали, повлачили су се тенковима, једном Осетину је успело да скочи на такав тенк, отвори куполу и извуче одатле тенкисту, који је завапио да је наводно Осетин: „Не пуцајте!“ -- вапио је. Али су му сместа одрубили главу јер -- откуд да Осетин буде у грузинском тенку.
     
     Питање: Колико су делотворне биле осетинске јединице?
     
     Одговор: Врло делотворне. Тамо су сви који су могли да држе оружје у рукама, сви устали у одбрану своје земље, свог дома. Ниједан осетински мушкарац није остао по страни, ниједан није те дане пречучао у подруму. Ни жене нису заостајале за њима и биле врло активне у томе. Јер, прву навалу Грузина су одбили сами Осетини, а даље се једноставно не би могли одржати без Русије, и због тога су врло захвални Русији. На свему на чему се то могло написати, написали су речи захвалности Русији: „Русијо, ХВАЛА!“, „Руски брате, хвала ти“! Снаге Осетина и Грузина, наравно, нису биле подједнаке. Грузина је било знатно више, они су само напредовали и напредовали… А што се тиче војне обуке, Осетини су врло обучени.
     
     Питање: Однос снага, да тако кажем, лицем у лице, између Грузина и Руса, какав је био?
     
     Одговор: У почетку је Грузина било више, али су онда почеле да пристижу руске јединице, и однос се изједначио, а ускоро је бројност руских снага премашила бројност грузинских. У самом граду је погођено преко 20 грузинских тенкова, углавном на раскрсницама. Било је губитака и с наше стране; тако су Грузини, на пример, уништили неколико наших оклопних возила, а као што сам већ рекла -- погинуо је читав батаљон.
     
     Питање: Како оцењујете улогу председника Јужне Осетије у то време?
     
     Одговор: Сматрам да се у тој ситуацији понашао као прави херој свог народа, који није чучао у бункеру или свом кабинету, већ је био у самом центру догађаја, премда председник не би требало да се налази у зони борбених дејстава. Излагао је свој живот опасности, налазећи се на првој ватреној линији. И његов аутомобил је гађан.
     
     Председник би требало да својим јединицама руководи, налазећи се под заштитом у заклону, не истурајући се под метке и пројектиле. Док је Саакашвили давао интервјуе у свом кабинету, у оделу с краватом, Председник Јужне Осетије је у маскирној униформи на оклопним возилима, на „уралима“, руководио својом војском у Џави, пошто је командно место пребачено тамо, јер је у Цхинвалу све уништено. Ипак, сама влада Јужне Осетије је изневерила, поготово министри унутрашњих послова и за ванредне ситуације, они се нису јављали. Док су људи седели по подрумима без светла, без телефонске везе, без воде и хране, стизали су камиони из разних места, довозећи њима намењену хуманитарну помоћ, али они то нису добијали, и где је то тада завршило -- нико не зна. После су почели да то разматрају. Председник је окупио саветовање и све их разјурио, читаву владу која није обавила своју дужност, послао је у оставку.
     
     Питање: С војно-политичког становишта колико је био оправдан излазак руских јединица на границе Јужне Осетије и у саму Грузију?
     
     Одговор: Наравно, сви су знали да Грузија окупља војску, пристижу и амерички бродови. Зато Русија у потпуности контролише територију Јужне Осетије, Абхазије. Мировњаци се налазе и у самој Грузији, да не дозволе Грузинима организовање новог напада. Абхазија је отворила други фронт, имам у виду дислоцирање јединица у Кодорски кланац.
     
     Питање: Опада ли напетост или не? Или је то привремено затишје? Одвија се прегруписање јединица, пристижу натовски бродови?
     
     Одговор: Наравно да се нико не опушта. У принципу, руске јединице нико не изводи из тог региона. Одвија се повлачење.
     
     Питање: Да ли је порастао углед Русије у међународној заједници?
     
     Одговор: Макар су почели да се прибојавају.
     
     Питање: У чему се још састојала ваша помоћ?
     
     Одговор: Мушкарци су чистили рушевине, а жене су, на молбу представника војног тужилаштва, помагале да се од настрадалих грађана узимају изјаве за Међународни Хашки кривични суд и Европски суд за људска права у Стразбуру. Већ је прикупљено 100 томова докумената. Рад са документима јако дуго траје. Формулари изјава су јако велики, дугачки, са захтевима за надокнаду од стране Грузије, с оптужбама за геноцид и захтевима да се Саакашвил